Piće je za Ernesta Hemingwaya bilo mnogo više od sredstva za opuštanje. Ono je bilo produžetak njegovog stila – kratko, čisto, snažno i bez šećera. U njegovom svetu, svaka čaša imala je smisao. Kao i svaka rečenica.
Papa Doble: koktel koji je nadživeo svog tvorca
U havanskom El Floridita baru Hemingway je prvi put probao daikiri, odmah ga prepravio, i zatražio “bez šećera, duplo više ruma”. Barmen Constantino Ribalaigua znao je da pred sobom ima čoveka sa stavom, pa je nije odbio njegov zahtev već je ispunio zahtev.
Papa Doble, danas poznat kao Hemingway Daiquiri sačinjen je od belog ruma, limete, grejpfruta i maraskino likera. Bio je to koktel za ljude koji ne prave kompromise. Hemingway ih nije pravio ni u piću ni u pisanju. Govorilo se da je jednom popio šesnaest duplih daikirija zaredom. A onda otišao da piše.
“Smrt popodneva”, ali doslovno
Kada autor naslova “Smrt popodneva” napravi koktel istog imena, znate da to neće biti nešto lagano. “Death in the Afternoon” čine apsint i šampanjac. Hemingway je recept zapisao u knjizi So Red the Nose (1935) sa preciznim uputstvom:
“Sipajte jednu porciju apsinta i dolivajte šampanjac dok mešavina ne postane zamućena.”
U njegovim delima alkohol nije dodatak fabuli, već deo. U “Suncu se ponovo rađa” likovi beže od praznine između ratova uz čaše apsinta i vermuta. U “Brežuljcima kao beli slonovi”, piće je način da se ne govori o onome o čemu se ne može govoriti.
Hemingway i dalje živi – kroz svoja dela, ali i kroz rum
U Ritzu u Parizu, njegov bar i dalje nosi njegovo ime. U El Floriditi, pored bronzane statue pisca, turisti i dalje poručuju Papa Doble. U Key Westu, gde je napisao “Za kim zvono zvoni”, svake godine se održava “Hemingway Days” festival.
Ernest Hemingway možda nije izmislio koktele, ali im je dao dušu. Njegova čaša bila je metafora za život: uvek do pola prazna, uvek spremna za još jedan gutljaj.
